CVIJETA: Hej!

SIVKA: Hej!

CVIJETA: Joj, što me danas boli!

SIVKA: Kao da mene ne boli!

CVIJETA: Tonka je nagurala stvari u mene kao da sam životinja.

SIVKA: Karmen je nagurala toliko stvari, da ću eksplodirati!

CVIJETA: Tonka je u mene stavila: knjige, pernice, pečate, blokiće,                               mobitel, toliko stvari da ih ne mogu ni prebrojati. Ahh ta                              djeca…

SIVKA: U tebe barem nije ubacila nešto ljigavo što stalno što stalno dira i               rasteže, ne znam ni što je to ali se razlilo po meni. Odvratno!

CVIJETA: Pogledaj ih, skakuću kao da nas ne čuju, muka mi je, mislim da                   ću povratiti.

SIVKA: Uz to još i trče i vrte se.

CVIJETA: Ne podnosim kad kasni u školu, tada trči ko’ luda, a uopće ne                     vidi da me sve boli.

(Tada djevojčice dođu u školu)

SIVKA: Auuuu! Pogledaj kako me bacila na tlo!

CVIJETA: Znam, mene tako svaki put baci.

SIVKA: Zar ne bi mogle biti malo nježnije prema nama, ipak im mi                           nosimo stvari.

CVIJETA: Da, a ja sam još i poderana.

SIVKA: Sve je to istina, ali ipak smo mi torbe.

CVIJETA: Moramo se pomiriti, da im nismo toliko bitne.

SIVKA: Moramo stisnuti zube i prihvatiti da je to naš posao.

SIVKA I CVIJETA: Uspjet ćemo mi to, samo se trebamo držati zajedno!

                                                   Karmen Bralić i Tonka Grgurević, 5.a